Onako kako samo ona to zaslužuje

Dok je śeđela i smiješila se, izgledala je zamišljena, kao da nešto krije. Nikad dosad na njoj nisam mogao primijetiti tragove nesigurnosti, nervoze ili straha. Ovaj put je bilo drugačije. Pogled joj je besciljno lutao i pitao sam se o čemu razmišlja. Nisam mogao nikako da dokučim.

Usne su joj bile suve, u odsustvu crvenog ruža na koji sam navikao. Ponovo se osmijehnula i nastavila da ispija svoj martini. Nije me primjećivala. Iako nas je dijelio svega par desetina centimetara širok sto, bila je nekako beskrajno daleka. O čemu li razmišlja, iznova se zapitah.

,,Pakujem se. Odlazim śutra “ - napokon je izustila. Nisam imao pojma o čemu govori. Odluke je uvijek donosila nekako naglo, u trenutku. Pitam se je li to i sad slučaj ili je njena odluka rezultat dugog razmišljanja.

,, A đe ćeš, ako nije tajna? “ - šeretski se osmijehnuh u nadi da me iskušava, po ko zna koji put otad je poznajem.

,,Pariz, London, Lisabon “- našali se na račun pjesme koju smo jednog ljeta vrćeli na putu za Dubrovnik.

,,U stvari, ne znam. Možda bude i Beč “- ponovo se besciljno osmijehnu, ispi martini do kraja, baci izgužvanu novčanicu od pet eura na sto, obeća da će se javiti i ode.

Tako sam je mrzio u tom trenutku. Izluđivala me je svojim gestovima. Voljela je uvijek da plati svoje piće, sama otvori vrata, a ponajviše da nestane u trenutku kad se već naviknem na njeno prisustvo.

U stvari, voljela je da radi sve ono što druge žene nijesu. Kao da je plašilo da se ponaša ili govori poput njih. Nedostajalo joj je ženske umilnosti, ali je upravo zbog toga bila nekako posebna. Ponekad bih pomislio da se namjerno trudila da oponaša Unu iz Kaporovog romana, po kojoj joj je majka, inače profesorica književnosti,  dala ime.

Ustadoh i ja. Nije imalo smisla śeđeti na istom mjestu poput napuštenog psa. Zaputih se do Morače, da bacim koji kamen i razmislim o svemu.

***

Prije par dana mi je dala ultimatum. Uvijek je to radila kada bih djelovao neodlučno po pitanju bilo čega vezanog za nas. Nekad je to bio odabir restorana, a nekad su u pitanju bile mnogo ozbiljnije stvari. U strahu da ću je izgubiti, odnosila je mnoge pobjede služeći se ucjenama. Ovog puta je drugačije, ozbiljnije.

Kako je sve vezano za nju bilo nekako drugačije i nenormalno, takav je bio i naš prvi susret. Zaustavila me je na putu iz Kotora, dok sam se vraćao sa porodičnog ručka. Kasnije mi je priznala da je to bio prvi put da je stopirala.

,,Ćao, ja sam Una. Molim te da voziš brzo i oprezno. Moram bit u Budvu za po ure. “

Bio sam bijesan na strankinju koja je kao furija ulećela u moje auto i osmjelila se da mi nameće svoje želje.

,,Polako mala, stićeš. Imaš i autobus ako ja ne vozim onako kako si zamislila. “

,, Imam, ali sam ostala bez para. Kad si već stao, vozi, pa ćemo se šalit drugi put. “

Je li moguće da je ovako drska?! Je li moguće da potpunom strancu śeda u auto i ponaša se kao da je kod kuće, sa svojima. Danas znam da sam je tog trenutka zavolio.

Ne znam zašto joj je bilo važno da stigne u Budvu, nikad kasnije nismo pokrenuli tu temu. Ne sumnjam da je bilo nešto potpuno nebitno. Tamo je išla u školu, možda se nakon bježanja sa časova morala na vrijeme vratiti kući.

,, Dugujem piće. Moraš mi dati svoj broj ako misliš da se naplatiš. “

,, Ne duguješ ništa. “- odglumih da sam još uvijek ljut, iako me je razveselila neprekidnim ćeretanjem na putu od Kotora.

,, Stani kod Sportskog, ali s desne strane. Kad ne dugujem ništa, ćao. “- izleće brzinski, kao što je i ušla u auto prije pola sata i nestade.

Kasnije sam shvatio da joj je nestajanje specijalnost. Nije to radila s lošom namjerom ili svjesno. Jednostavno... tako je voljela.

Tog ljeta kao da su svi moji putevi vodili u Budvu. Društvo koje je dolazilo sa studija u Beogradu se samo smjenjivalo a ja sam ih sve revnosno dočekivao i ispraćao.

śeđeli smo u Hemingveju priśećajući se srednjoškolskoh dana, kada je konobar donio novu, neporučenu turu.

,, Od đevojke za šankom. Reče da ćeš znat o čemu se radi. “- obrati mi se.  Bačih pogled na šank i ugledah tri đevojke s tri prevrnute šolje. Prepoznah Unu. Bila je nekako drugačija, preplanulog tena, u laganoj ljetnjoj haljini. Mahnula mi je neobavezno, izazivajući da im se priključim. Priđoh i nalaktih se na šank.

,,Rekao sam ti da mi ništa ne duguješ. Bilo je zadovoljstvo glumiti tvog taksistu “- našalih se.

,, Ko kaže da plaćam dugovanja, ovo je predujam za gatanje. Obrnusmo šolje, za par minuta su spremne. Potrudi se da ne lažeš mnogo. “

Opet je to uradila. Obožavala je da naređuje. Zapitah se je li takva bila inače ili sam joj za naređivanje ja bio posebno pogodan.

,, Drži šolju. Što vidiš? “- promijenila je ton u šaputanje. Prostrijeli me nakratko pogledom, a onda ga usmjeri na šolju, kao da se tu zaista krije rješenje svih nedoumica ovoga svijeta.

,, Vidim...hm… pa, vidim svašta. “

,, Zadovoljna sam. Sad možeš da ideš. śutra ću na plažu na Plave horizonte. Razmisli o tome što si vidio, pa da mi malo preciznije objasniš. “

,, Plavi su toliko zabačena plaža da ćeš sigurno u avgustu biti jedina tamo. “

,, Bez brige. Najavili su kišu. “- reče sigurna u sebe baš kao da od nje zavisi.

Zaista је padala kiša. Upalio sam auto i ljuteći se na sebe, zaputio tamo đe će biti ona.

Nijesam mogao da dokučim što me je kao sumanutog ćeralo da je ponovo sretnem. Nisam je poznavao dovoljno da bih rekao da je to zbog intelekta, duhovitosti ili stava koji je zauzimala, ali zasigurno nije bilo zbog ljepote. Bila je lijepa, čak prelijepa, ali u poređenju sa nekim drugim đevojkama koje sam sretao, nedostajalo joj je mnogo toga.

Ugledah je pod ogromnim suncobranom. Nabacila je naočare za sunce, iako je, po sivom ljetnjem pljusku, njihova upotreba gubila svaki smisao.

,, Znala sam da ćeš doć “-tugaljivo me pogleda velikim, zelenim očima. Uslijedilo je bezbroj pitanja. U narednih petnaest minuta znala je više o meni nego što sam mislio da će ikada iko. Govorila je brzo, kao da neđe žuri, šarala pogledom po praznoj plaži, sklanjajući pramen kose koji joj je uporno padao na lice.

,,Volim da se kupam po kiši “- izusti. Potom skinu naočare, lagano se nagnu ka meni i poljubi me.

Iako klinka, njen poljubac je bio iskusan. Ni predug, ni kratak, s ukusom jagoda. Ljubila se kao da je to dugo vježbala pred ogledalom ili, u po mene gorem slučaju, sa bezbroj Beograđana koji su minulih godina ljetovali u Budvi. Priželjkivao sam ovo prvo.

I danas, deset godina kasnije, śećam se tog dana i njenih velikih naočara u koje sam buljio pokušavajući da razaznam kakve emocije krije u pogledu. Još pamtim kako smo se nakon poljupca dugo kupali na kiši, a potom vodili ljubav na pijesku.

,,Polako, pliz. Znaš, ovo mi je prvi put “- znao sam da ne laže. Ośetio sam strah i blage trzaje tijela prije nego  mi se u potpunosti prepustila. Iako pet godina stariji  i dosta iskusniji, tog dana sam sam bio početnik, kao da prvi put vodim ljubav. Nije se služila akrobacijama, nije govorila prljave stvari i trudila se da bude seksi, a bila je.

Danas znam da u njenom životu nije bilo Beograđana, niti je vježbala pred ogledalom. Jednostavno, bila je talentovana da se ljubi ljepše od ijedne zgodne plavuše kraj koje bih se budio nakon studentskih žurki u iznajmljenoj garsonjeri iza Slavije.

Tog 8. avgusta 2002. godine je postala moja đevojka, ista ona koja mi sada, deset godina kasnije, izmiče.

***

Uslov koji mi je prije par dana postavila je bio krajnje jasan. Smatrala je da je nakon deset godina veze, završenih fakulteta, preseljenja u Podgoricu i dugoočekivanog zapošljenja, vrijeme da ili krenemo u nešto ozbiljnije ili se rastanemo. Riječ brak nikada nije pomenula, ali sam siguran da je pod nečim ozbiljnijim upravo to podrazumijevala.

Znao sam da je u pravu i da su svi naši prijatelji odavno donijeli te odluke. Znao sam i da je volim, možda čak i više nego što su oni voljeli svoje đevojke, sada već žene. Gotovo da sam mogao da tvrdim da bi život s njom bio podjednako lijep kao i veza u kojoj smo oboje uživali. Ipak, bježao sam i od pomisli na to. Od razvoda roditelja sam vjerovao da svaki brak počinje erotično, a završava traumatično. Da od braka nema boljeg sredstva protiv ljubavi.

Svaki put kada bi se neko od naših prijatelja vjenčavao, strijepio sam da će Una uhvatiti bidermajer. Kao da je to ośećala, nikad se nije gurala među napaljene udavače pune nade u svijetlu budućnost. A, bila je uglavnom najviša i da je to željela, davno bi ga uhvatila.

Mislim da pričam gluposti... kao da bidermajer ima neke veze sa brakom i vezivanjem za ženu koju volim. Ali, eto, kad me je i toga bilo strah, možete zamisliti čega sam se sve bojao. Bojao sam se i da me u narednih deset godina neće voljeti kao u prethodnih deset. Bojao sam se starosti, njene ljepote koja je svakim danom bila sve raskošnija i mog stomaka koji je sa svakim pivom dobijao na volumenu.

Nadao sam se da će se njena ljutnja završiti kao mnoge dosadašnje, da će se nakon par dana zagrobne tišine pojaviti na vratima moga stana i u stilu Valentinove pjesme reći da voli me još, kao prije, da misli na nas, kao prije.

Napravih već dvadesetsedmu žabicu moračkim oblutkom i krenuh kući.

Prošlog mjeseca je Una napunila dvadesetsedmu.

***

Sa strahom otvorih oči. Mislim da sam spavao čitavu vječnost, a prošlo je svega par sati od kad sam stigao kući. Vani se uveliko čula graja povratnika iz Velveta. Pretpostavljam da je između tri i tri i po ujutro.

Živim u stanu u centru Podgorice, na stotinjak metara od firme u kojoj radim. Una živi niz ulicu, bliže Milenijumu. Nakon srednje je upisala Pravo i kao sjajan student ostala da drži vježbe mlađim kolegama, dok ne magistrira. Na čuđenje mnogih, nismo živjeli zajedno. Tako je željela. Zajednički život prije ,,nečega ozbiljnijeg“ je smatrala besmislicom i rušenjem sloboda. Nije željela dane da provodi sređujući nered po zajedničkom stanu i imala je pravo. Dolazila bi kad je htjela i odlazila iznenada, bez najave. Kao da bježi. Valjda sam zbog toga i uživao u svakom trenutku koji smo provodili zajedno, nijesam mogao da predvidim kad će se desiti niti koliko će trajati.

,,Magija je u nepredvidivosti! “- je bila Unina rečenica.

Odlučih da sačekam jutro i pozovem je.

***

Već treći put je odzvonilo do kraja, a ne čuh ,,Eiii..!“, usklik kojim bi se uvijek javljala na telefon. Proleće mi kroz glavu da je možda već otputovala. Iako nije precizirala đe će, znao sam da ima tetku u Austriji kojoj iz godine u godinu obećava da će sigurno doći. Pozvah njene u Budvi, sad već sasvim siguran da je neću pustiti tako lako da ode. Iako sam se još uvijek lomio, morao sam da kažem nešto više od ,, Srećan put! “.

Na moje iznenadjenje, javila mi se teta Sonja, Unina majka. Nakon formalnog raspitavanja o zdravlju porodice, nestrpljivo pređoh na stvar.

,, Je li Una već otišla? “

,, Ne, nije. Doće popodne da se pozdravimo i onda je Joko vozi na Ćilipe. Ti, kako si? Reče mi Una da ste raskinuli. “

,, Pa i nismo baš. Znate Unu. Plane za tren i kaže i što ne misli “- ne znam ni sam kako se snađoh u momentu da išta kažem, ali bih najradije bacio slušalicu i otrčao do Une da je pitam je li normalna. Nijesmo progovorili više od pet riječi sinoć, a ona je svojoj majci rekla da je to to, da nema više...

,,Ne znam ja ništa. Čuvaj se sine. Zagoreće mi pita.  Moram da prekinem. “

Una je obožavala da jede majčine pite, pa Sonja sigurno nije lagala za razlog prekidanja razgovora s obzirom na to da joj kćer popodne dolazi, ali mi je svejedno došlo da joj kažem: ,,E, dabogda taman izgorela! “  i spuštim. Ipak nijesam. Ostadoh sa slušalicom u ruci uz                 ,, bip...bip...bip“.

***

Kafići se uveliko napuniše pauzarošima - kako sam zvao ljude koji su svoje pauze gotovo uvijek provodili u Bokeškoj ili Njegoševoj, bez izuzetka.

Osim par poziva iz firme nakon obavijesti da neću doći, ne primih nikakav značajniji. Na primjer Unin. Probah još dva, tri puta da je pozovem. Naravno, uživala je u tome da stisne ,,mute” i kao što sad već i očekivah, ne javi mi se. Možda je zaista bila u žurbi, pošto je tako naglo donijela odluku koja je zahtijevala daleko duže pripreme. Mada, da je htjela, našla bi tih par minuta za  razgovor.

***

Došao sam do njenog stana i već sat vremena śedim na stepenicama i čekam da se pojavi. U komšiluku joj je zaista bučno, čujem plač đeteta, pomanitalu babu koja priča kao navijena i zvuk motorne testere - neki čovjek ispred cijepa drva… Nema je.

Kakvi li su njihovi životi? Ko zna na šta bih sve naišao kada bih se bavio bilo čijim komšilukom, makar i na kratko. Razmišljam o tome…  A onda se ponovo vraćam Uni.

śećam se da mi je jednom rekla da bi voljela da otputuje daleko, da zaboravi miris mora koji se ovih godina u Budvi ośećao na hamburgere, votku, skupe parfeme i one nešto jeftinije. Obećao sam joj da ćemo otići zajedno. Nikada niđe nijesmo otišli, osim par puta do Beograda, Dubrovnika i Splita.

Već mi nedostaje, a nije ni otišla. Nedostaje mi da mi kaže kako sam statičan, asocijalan i dosadan. Kako se ponašam kao da imam šezdeset, a ne trideset dvije i kako se nada da, ako budemo ikada imali đecu, neće naslijediti ništa moje, osim smisla za brojke. Radila je to duhovito. Iako je umjela da se nećka i govori i što ne misli, često samo da bi izazvala moju reakciju, znao sam da se iza te hladnoće krije lavina nježnosti.

Prenuše me koraci. Zvuk njenih potpetica.

***

Blijedog lica od nespavanja, ali I sad  mirisna i sa stilom obučena, napokon se pojavi. Nasmiješih joj se i počeh kao navijen pričat o bučnim komšijama, đetetu, babi…, glupim detaljimakoji, znam, ni mene ni nju u ovom trenutku ni najmanje ne dotiču.

,, Da, nevjerovatni su, pogotovu uveče, kada krenu sa svađama oko para... Čuju se i na bulevaru."-  reče, tek da nešto kaže.

,, A đe ćeš? "- prekinuh besmislenu priču o komšijama, ciljajući u srž svoje bolne tačke.

,, Do mojih, za Budvu. "

,, To znam, zanima me đe ćeš poslije, sa Ćilipa? "

,, U Austriju, kod Stanke. Napokon se nakanih "- rekla je to kao da ide na par dana i kao da će biti ponovo u Podgorici i prije nego što je brat poveze na aerodrom. Razveseli me ta pomisao.

,, Jesi li sredila sve obaveze na faxu? "- upitah po navici. Znam koliko voli taj posao i koliko je bila srećna kada su baš nju odabrali za asistenta. Tog dana smo išli na ručak u Sejdefu, a potom vodili ljubav dugo u mom stanu.

,, Skoro."

To njeno ,,skoro” me prenu. Vratih se u realnost, prelomih. Ne smijem je pustiti da ode. Onda nikad više ne bih mogao da je čekam pola sata u odijelu kupljenom na njeno insistiranje ,,samo za svadbe i sahrane”, dok bi u posljednjem trenutku mijenjala haljinu ili lakirala nokte u crveno.

Ne smije da ode. Nikako. Pitaću je. Zakoračićemo. Želim to, samo nekako nijesam shvatao.

Bezlično me je gledala, ne očekujući ovoliku količinu moje prividne smirenosti. Kao ni dan ranije, ne mogah dokučiti što joj je u glavi. Je li tužna, da li me voli, bi li ostala…Toliko pitanja me je mučilo.

Napokon se sabrah i progovorih.

,, A da te povezem do Budve? Znaš, zadovoljstvo je glumiti tvog taksisu! "

Nasmiješila se blago, kako je uvijek radila kad me pobijedi. Znala je o čemu pričam i da od puta, ako se ja pitam, nema ništa. Ostaće, njene oči mi govore da hoće...

Klimnu glavom u znak odobravanja i priđe mi sasvim lagano. Sklonih joj pramen kose sa lica i ovlaš dodirnuh njene usne. Odmače se na kratko i značajno me pogleda... Već sledećeg trenutka smo se ljubili strasno u polumraku dnevne sobe.

Komšije su bile bučne kao i obično. Baba je i dalje raspomamljeno vikala, zvuk motorne testere je utihnuo, a neki klinac u stanu iznad je puštao Valentina...

,, Volim te još, kao prije...Mislim na nas, kao prije... ".  Osmijehnuh se u sebi i nastavih ljubiti najbolje što umijem, onako kako samo ona to zaslužuje.

***

Nije voljela rastanke, pa mi ne dozvoli da je povezem do Budve. Možda se plašila da će je neki moj gest pokolebati ili zaista nije željela da me ,,muči”, kako reče.

Oprostismo se bez riječi, a onda učinje ono u čemu je bila najbolja – nestade.